Bojan Žepinić: Porodične kompanije u Srbiji: biznis transfer

Bez dileme najvažnije pitanje većine poslovnih događaja na kojima sam učestvovao, a koji su za temu imali porodične kompanije, je biznis transfer. On podrazumeva pre svega prenos vlasništva sa osnivača na naslednike, ukoliko isti postoje i voljni su (i sposobni) da preuzmu liderske uloge od osnivača.

Postoje okolnosti, pre svega one lične prirode, kada biznis transfer na drugu generaciju nije moguć. Tada će porodične kompanije potražiti strateške ili finansijske investitore na tržištu. Proces kupoprodaje kompanije je prilično kompleksan i dugotrajan i TPA je bio uključen u niz edukativnih platformi koje su vlasnicima porodičnih kompanija približavale taj proces. Jedna od ključnih stvari kod prodaje porodične kompanije je pravi trenutak. Prodaja ne sme da se desi prerano, jer onda vlasnik neće u pravoj meri valorizovati vrednost biznisa koji je pokrenuo. S druge strane, ne sme da se desi ni prekasno u smislu stagnacije ili pada poslovnih pokazatelja, jer to takođe negativno utiče na valuaciju. Jedna od pozicija koje smo zastupali na navedenim edukacijama jeste i ta da se prodaja porodične kompanije ne bi trebalo smatrati porazom osnivača. U mnogo slučajeva je to najbolji mogući sled događaja za samu kompaniju. Naravno, za našu privredu bi bilo mnogo bolje da su domaće kompanije agresivnije konsolidovale svoje industrije u Srbiji i regionu i one bile te koje kupuju, ali to se jednostavno nije desilo u značajnom broju.

Ali vratimo se (preferiranom) scenariju kada naslednici žele da preuzmu liderske uloge od prethodne generacije. Ovakav scenario svakako nije bez izazova. U idealnom slučaju imamo naslednika (ili više njih) koji su formalno edukovaniji od osnivača, jednako senzibilisani na zakonitosti i pravila lokalnog tržišta i sa jednakom strašću za preduzetništvo. Međutim, ukoliko bilo koja od gore navedenih komponenti nedostaje kod naslednika, međugeneracijska tranzicija biznisa će imati dosta izazova ne samo po pitanju daljeg poslovanja biznisa, već i međusobnih odnosa dve generacije.

Ipak, ne treba očajavati ukoliko sve u startu nije na svom mestu. Na tržištu postoje kompanije koje se bave ovom vrstom savetovanja i koje mogu da podrže međugeneracijsku tranziciju biznisa. Bitno je samo imati otvorenu (međugeneracijsku) komunikaciju i početi na vreme sa pripremama za tranziciju. Dodao bih i biti otvoren za sve vrste ishoda. Između ostalog, da naslednik (ili naslednici) nisu najbolji budući lideri. Tržište je ponudilo rešenje i za to. Ukoliko u okviru kompanije ili na tržištu postoje bolji lideri od naslednika, moguće je njima ponuditi deo kapitala porodične kompanije i uz podršku porodice – osnivača omogućiti da kompanija nastavi da se dalje razvija. Kao što vidimo, bitno je biti otvoren za različite ishode međugeneracijskih razgovora o biznis transferima, jer nema unapred tačnih odgovora, a rezultati istih su ne samo materijalne, već i emotivne prirode i mogu se reflektovati i na niz drugih odnosa u porodici.

Iz makro ugla, upravo su porodične kompanije bile te koje su u prethodnom periodu „podbacivale“ u smislu doprinosa srpskom BDP-u. Domaće, privatne investicije iznose do 10% BDP-a i bile su procentualno manje za 1/3 od drugih zemalja Centralne i Istočne Evrope, dakle, relativno uporedivih zemalja.

Iako nominalno izjednačene sa stranim investitorima u smislu propisa koji se na njih primenjuje, a pre svega mislim na razne podsticaje (fiskalne, novčane, itd.) koje Srbija daje investitorima, u praksi su upravo strani investitori bili „zvezde“ i gotovo po pravilu dobijali podsticajne „bitke“. Kažem nominalno izjednačeni, ali kada se pogledaju uslovi koji moraju da se zadovolje da bi se dobili finansijski podsticaji od države, jasno je da te uslove lakše i brže mogu da zadovolje multinacionalne kompanije koje posluju u nekoliko ili nekoliko desetina zemalja, nego neki usamljeni preduzetnik iz Srbije. Treba naglasiti da je činjenica što je Srbija, na primer, u 2018. godini imala preko 100 projekata stranih „grinfild“ investicija i bila svrstana u vodeće destinacije za strane investitore u svetu, uzimajući u obzir veličinu ekonomije, odlična vest! Radeći sa stranim investitorima preko 15 godina svedok sam višestruke koristi koje smo od njih imali u Srbiji. Ostavljajući sa strane makro analize, mnogi poslovni procesi i standardi poslovnog ponašanja koji se primenjuju u Srbiji danas su, posle 2000. godine, upravo došli iz inostranstva. Na kraju dana, veliki broj porodičnih kompanija je vertikalno uvezano u lance proizvodnje sa velikim multinacionalnim kompanijama i svoje prihode bazira na toj relaciji. Mnogo znanja, vezano za proizvodnju, administraciju, upravljanje kadrovima, itd. su porodične kompanije preuzele od multinacionalnih. S druge strane, postoji jedna vrednost lidera i zaposlenih u porodičnim kompanijama koja ostatku privrede sve više nedostaje, a to je strast.